Свети Валентин био је свештеник и мученик, а живео је у III веку. Погубљен је 269. године одсецањем главе у доба кад је Римским царством владао цар Клаудије.
Касније је цар Јулије I у IV веку над његовим гробом подигао базилику, те се од тада тај светац почео поштовати међу хришћанима. У XV веку је овај светац повезан са празником заљубљених, што се одржало до данас.
Спомендан у католичкој Цркви слави се 14. фебруарa, као необавезан спомендан.
Валентин као заштитник заљубљених
Обичај да се Валентин сматра свецем и заштитником заљубљених долази и од дана његова славља. Наиме, некада се животни ритам увелико равнао према црквеним празницима. Црква је од верника тражила, да венчања не славе у време великих празника (на Божић, на Ускрс) јер су они засебна славља целе заједнице, а специјално је тражила, да се не приређују бучне свадбе у литургијски посебним временима Адвент (дошашћа) и коризме , већ изван таквих периода. А датум 14. фебруар пада после Божићних празника, а непосредно пре коризме. Свети Валентин се почео славити већ у раном средњем веку, нарочито у Енглеској, а после у целом свету. У Хрватској су га посебно поштовали верници у северозападним крајевима. Обичај бирања одабранице на Валентиново прво се проширио на Енглеску и Шкотску. Познато је да су у XVI веку младићи остављали љубавне поруке, честитке на прагу своје одабранице. Честитке су биле пажљиво израђене, обрубљене чипком или украсном врпцом и то су вероватно биле прве честитке и разгледнице икада послате.
Хришћанство никад не уништава оно што је добро, него све лепе и добре људске обичаје из разних народа и друштава уклапа у нови, хришћански живот тих народа, па тако долазимо до претпоставке како је обичај славља Валентинова као дана заљубљених, када се размењују писма и љубавне поруке, заправо повезница симпатичних паганских обичаја и могуће Валентинова ангажованости око младих парова.
Код старих Грка је од средине јануара до средине фебруара био месец Гамелион у којем се обележавала светост брака Хере и Зевса. У античком Риму, 14. фебруарa славила се богиња Јуно – заштитница брака, а 15. фебруар био је дан кад се славио Луперцус, бог плодности, поводом чијег славља су људи измењивали писма и поруке.
Све до 1969. године дан Св. Валентина славио се 14. фебруар као спомен. Дан је затим избрисан из католичког календара, те је постао тек необавезни спомендан, због жеље за смањењем броја спомена светаца о којима нема довољно тачних историјских података. Разлог недостатку историјских података јесу и Диоклецијанови прогони, у којима је спаљено мноштво хришћанских записа и извештаја о мучеништвима, али и свакодневном животу првих хришћана.
У Шекспировом Хамлету спомиње се реченица: „Сутра је Дан св. Валентина“. У Загребачкој цркви светог Фрање на Каптолу постоји олтар светог Валентина.